Историјат

Принципијелни политички ставови

1996.
Независни посланички клуб у НС РС, који је као такав дјеловао читаво ратно вријеме у Народној Скупштини РС, предвођен Милорадом ДОДИКОМ, одмах након рата приступа формирању странке.
За кратко вријеме, од иницијативног одбора, на оснивачком Сабору, 10. марта 1996. године, конституишу се органи и странка почиње са дјеловањем. За првог предсједника странке изабран је Милорад ДОДИК, а за генералног секретара Ненад БАШТИНАЦ.
Руководство убрзано ради на формирању општинских организација и припремама за изборе. До почетка избора, формирано је десетак ОО СНСД: од Бањалуке, Лакташа, Српца, Градишке, преко Добоја до Пелагићева…
СНСД, већ на првим послијератним изборима постаје парламентарна и има своје посланике у НС РС и Парламенту БиХ. То је био добар старт за успјешну будућност. Иако су притисци и пријетње, тада владајуће СДС, појачани, руководство странке не одустаје од намјере да шири странку на читав простор РС и припрема се за локалне изборе у 1997. години.

1997.
Странка већ има преко двадесет формираних општинских организација, које дјелују на терену. На локалне изборе странка излази самостално у 24 општине, углавном у Крајини и Посавини.
Иако у нерегуларним условима изборне кампање (контрола медија од стране владајуће СДС и недостатка материјалних средстава) странка побјеђује у двије општине (Лакташи и Србац), гдје успијева да формира коалициону Владу са ненационалистичким странкама из РС. У десетак других општина има своје представнике у локалној скупштини.
Странка расте, шири се и на простор Посавине и источног дијела РС, и сваким даном добија све више присталица што охрабрује руководство и потврђује исправност политике коју заговара.
Бурна политичка дешавања у овој години у РС окарактерисана су расцјепом у СДС и храбрим одлукама предсједнице РС, Биљане Плавшић да откаже подршку паљанском руководству СДС-а.
Руководство СНСД, тада, активно подржава напоре предсједнице РС да истраје у тој намјери.
Заједно с локалним, одржани су и ванредни парламентарни избори, на којима странка учествује самостално. И осваја дупло више мандата него на претходним изборима. СНСД се снажно профилише као озбиљна политичка опција и алтернатива у РС. Програмски циљеви странке су јасни; отварање РС, комуникација са представницима међународне заједнице и улазак у процес стварања и изградње стабилног мира, кроз Дејтонски споразум, као оквир за то. Обнова земље и изградња институција система, покретање производње и запошљавање демобилисаних бораца, био је један од приоритета у политичкој акцији.

Афирмација СНСД-а и у свијету
Премијер поправља имиџ РС

1998.
18.јануара 1998. године изабрана је нова коалициона Влада РС, с Милорадом ДОДИКОМ на челу, коју су Европа и Свијет одмах подржали.
Република Српска је ове године била у најтежој ситуацији послије рата. Улудо су потрошене двије драгоцјене године мира, а једини “резултати” који су постигнути су скоро херметичка изолација Републике у односу на свијет и Европу. Истовремено, на унутрашњем плану, копиран је државни организовани криминал којег је владајућа странка проводила по узору на режим у Србији. Република Српска је, једноставно служила само уској групи људи и монополских предузећа, док је Федерација БиХ прихватала помоћ, кредите и донације и извлачила се из ратне пустоши.
Након распуштања Народне скупштине, претходне године, политичке тензије су достигле врхунац у физичкој подјели Републике Српске, подијељеној полицији, разбијеном телевизијском систему…
У политичкој ситуацији која је на почетку године пријетила да уништи све претпоставке за било какав организован напредак, Странка независних социјалдемократа и њен предсједник Милорад Додик, одлучили су да се прихвати понуђени мандат за састав нове владе, која је у старту била осуђена на мукотрпан скупштински пут, обзиром да је СДС одбио све могућности да учествује у влади са другим странкама. То је значило потпуно одсуство подршке посланика те странке и блока којег је окупљала.
За Републику Српску, али и за Странку независних социјалдемократа, то је била прекретница.
За нас је то била и велика политичка храброст, с обзиром да је странка имала само два посланичка мјеста у Народној скупштини а преузимањем функције предсједника Владе, странка је практички остала само на једном мандату.
СНСД је тада дјеловала на два фронта: имала је свог предсједника Владе и налазила се у тешкој позицији у Народној скупштини, јер још није било на видику Српског народног савеза и Коалиције Слога. Ипак, 1998. године, учињено је неколико најкрупнијих политичких потеза, искључивом заслугом Предсједника Милорада Додика и саме Владе коју је водио.
Странка независних социјалдемократа у томе има своје незаобилазно мјесто јер, упркос броју скупштинских столица, на терену нарастала у значајан политички фактор и тако Влади омогућавала подршку међу самим грађанима.
СНСД је, свакако, један од најзаслужнијих субјеката који су омогућили отварање Републике Српске према свијету што је учињено на веома брз и ефикасан начин: предсједник Републике Српске и предсједник Владе били су гости свих важнијих свјетских метропола и великих земаља уз истовремену свакодневну посјету страних дипломата Републици Српској. Склапање аранжмана, донација и кредита обновљени су путеви, електроенергетски систем, мостови, здравстене установе, телекомуникације…
СНСД је био један од покретача кључних реформи у Републици Српској. То се, прије, свега односи на пројект приватизације који је замијенио, по грађане некористан, ваучерски лото-систем. Пакет закона који је донесен, рађен је на основу најбољих европских искустава и уз консултације свјетских економских и банкарских стручњака. Послије ће се показати да је то, на простору бивше Југославије, једина коректна и ефикасна приватизација. Сва друга подручја нису била у стању одвојити приватизацију, пљачку, организовани криминал, спрегу државе и политичке олигархије итд.
СНСД је посебно значајна за помјену колективне свијести код бирача у Републици Српској. Први пут је Влада Републике Српске функционисала без кључних параметара националистичких и ултранационалних мјерила. Истовремено је Босни и Херцеговини дат знак и отворен други пут осим оног којег нуде ратне националистичке странке.
1998. година је и година избора, на којима је СНСД добила шест посланичких мјеста и, тако, формално осигурала своје мјесто у креирању прогресивних снага на политичкој сцени у Републици Српској.
Коалиција Слога, у којој је СНСД учествовао од 1998. године,  је отварала потпуно нове хоризонте на политичкој сцени и омогућавала обједињавање разумне националне политике, класичне љевице и социјалдемократије, на путу ка Европи.
Али та година је, на крају, најавила и почетак беспоштедне политичке борбе против социјалдемократа Републике Српске.

Реформе без алтернативе

1999.
Странка независних социјалдемократа дјеловала је, у овој години, у тешким скупштинским условима и у ситуацији све веће блокаде функције и институције предсједника Републике.
То је отежавало и рад Владе Републике Српске, а то значи и да је успоравало реформски курс.
СНСД је, ипак, у условима непродуктивних политичких одлука с врха Републике, увијек имала приниципијелан и јасан став: у сваком тренутку и о сваком питању. У Коалицији Слога, СНСД је, често преузимала улогу лидера и усмјеравала правац политичке акције. Странка је у, овој години, и кроз Коалицију, прешла тежак искуствени пут политичког коалирања и маневрисања, али је, упркос свему, на терену настављен раст странке кроз формирање општинских одбора и омасовљење чланства.
1999. година је година највећих успјеха Владе Републике Српске, коју је водила Странка независних социјалдемократа.
Завршени су сви пројекти ревитализације, забиљежен је раст у свим параметрима привредног раста, стандард грађана је показивао опоравак, Република Српска је имала све врсте спона са Европом: од авио-саобраћаја до мобилне телефоније.
Успјешно је, што је најважније, настављен пројект приватизације у свим сегментима.
СНСД је, обзиром на водећу реформистичку улогу на политичкој сцени РС, па и БиХ,
ушла у значајан политички пројекат укрупњавања политичких странака сличних политичких платформи. На тај начин, преузела је одговорност за судбину реформи и изградњу прогресивног, демократског и цивилног друштва, малим странкама центра и лијевог-центра. Фузија Социјално-либералне странке је био први такав случај на нашим просторима, (овдје су се политичке странке, углавном, дијелиле, да би задовољиле сујете и фрустрације лидерчића). Фузионирање Деморатске странке РС је прекинуто, при самом крају, и одгођено  због убиства њеног оснивача и првог предсједника, Љубише Савића МАУЗЕРА. (Договори око припајања ДСП су у току).

Одлучно НЕ коалицији са СДС-ом

2000.
Задња година миленијума дефинитивно је утемељила и одредила будућност странке, упркос томе што је то и година изласка из власти и недовољног успјеха на предсједничким изборима.
Три чињенице поткрепљују тезу:
Прво, Странка независних социјалдемократа је на локалним изборима забиљежила велики успјех освојивши већину у многим општинама или толики број одборничких мјеста који је омогућавао преузимање власти. Странка се позиционирала у цијелој Републици Српској и тако доказала да социјалдемократија има своје мјесто и у развијеним и у неразвијеним, и у источним и у западним општинама Републике Српске. Истовремено, СНСД је у Федерацији БиХ, на локалним изборима учествовала у двадесет општина и освојила деветнаест одборничких мјеста. То је неоспоран знак да СНСД није странка за само неколико општина, нити странка само Републике Српске, него да ће Независни социјалдемократи, ускоро, играти важну улогу на политичкој позорници Босне и Херцеговине.
Друго, Странка независних социјалдемократа је на општим изборима освојила више од осмине парламентарних мјеста у Народној скупштини Републике Српске и тако валоризовала свој утицај у бирачком тијелу и јавности.
Треће, СНСД је чврсто остала на позицији да не учествује у власти са ратним ултранационалним, ретроградним и изолационистичким политичким фактором и прихватила опозициону улогу у Народној скупштини.
Те три чињенице говоре о странци, која је нарасла у препознатљиву политичку снагу, која је потпуно изнутра и према споља дефинисана и није подложна дневним прагматичним калкулацијама каквим су инфициране многе странке диригованог поријекла и настанка.
Независни социјалдемократи су задржали исту нит од настанка: аутохтоност.
У марту и априлу ове године долази до раскола у Социјалистичкој партији Републике Српске, партнерској странци СНСД у Коалицији Слога. Вођство СПРС одлучује да напусти Коалицију и пређе у отворено пактирање са СДС, због чега пет посланика у Народној скупштини Републике Српске, многи одборници, активисти, чланови и читави одбори, напуштају СПРС и формирају нову странку: Демократску социјалистичку партију (ДСП). За предсједника ДСП изабран је Небојша Радмановић. ДСП се опредјељује за останак у чврстој вези са СНСД и Владом Милорада Додика, а на изборима у новембру 2000. године СНСД и ДСП наступају заједно са кандидатима за предсједника Републике Српске и Народну скупштину Републике Српске. За свега шест мјесеци ДСП развија мрежу од 43 одбора широм Републике Српске и осваја 4 мјеста у Народној скупштини Републике Српске. Након избора, СНСД и ДСП, заједно дјелују као опозиција новој Влади коју формирају СДС, ПДП и СПРС

Прегруписавање у опозицији и уједињавање љевице

2001.
Ова година је година избора у Странци независних социјалдемократа, који су значили даље кадровско јачање и освјежење странке и страначке структуре.
Опозициона позиција је, након почетног прегруписавања, допринијела расту странке и све већем броју нових чланова који улазе у СНСД. Одржава се Сабор странке у Приједору, на којем је за предсједника странке поново изабран Милорад Додик.
СНСД и ДСП се опредјељују за активну критичку улогу у Скупштини РС и јавности у односу на неспособну Владу Младена Иванића, која, како вријеме одмиче, показује све више својих слабости и немогућност рјешавања критичних проблема друштва. Већи дио године трају договори странака на љевици, а прије свега СНСД и ДСП, о обједињавању љевице у једну партију, након лоших искустава са коалицијама током протеклих година. Коначно, у децембру 2001. године, СНСД и ДСП потписују Платформу о удруживању, којом почиње процес уједињавања ових двију странака на свим нивоима у Савез независних социјалдемократа (СНСД). Савез је отворен и за друге политичке партије и појединце.

Најјача партија на љевици-улазак у Социјалистичку Интернационалу

2002.
Након више мјесеци рада на терену и уједињавања нижих организационих облика СНСД и ДСП, 01. маја 2002. године,  одржава се Сабор уједињења у Бањалуци, на којем Странка независних социјалдемократа и Демократска социјалистичка партија оснивају Савез независних социјадемократа (СНСД), као јединствену и снажну партију социјалдемократске орјентације, најјачу опозициону странку у Републици Српској. За предсједника СНСД, Сабор бира Милорада Додика, а за предсједника Извршног одбора СНСД, Небојшу Радмановића.
Након низа година сарадње са Социјалистичком Интернационалом и апликације за пријем СНСД, добија и званичну ферификацију придруженог чланства у Интернационали, очекујући и коначан званични пријем, крајем године, на Конгресу Интернационале. Овим се потврђује и утврђује међународна позиција СНСД, као широко прихваћеног партнера и међународно респектабилне партије, што из Републике Српске ни једна политичка партија није успјела постићи на међународном плану.
На унутрашњем плану, СНСД израста у незаобилазан политички фактор, који улази у директну и равноправну изборну борбу с осталим партијама, постављајући циљ да с власти уклони ретрорадне, националистичке и неспособне политичке партије и појединце. СНСД добија све ширу политичку подршку грађана, број чланова се мјери десетинама хиљада, одбори странке дјелују у скоро свим општинама у Републици Српској и многим општинама у Федерацији БиХ.
На изборима, одржаним 05. октобра, СНСД осваја највећи број посланичких мјеста од свог настанка. У Народној скупштини Републике Српске мјеста добија 19 посланика што је 23 %, у Парламент Босне и Херцеговине улазе 3 посланика, а у Парламентарну скупштину Федерације Босне и Херцеговине 1 посланик. СНСД добија и 7 мјеста у Вијећу народа Републике Српске и 3 мјеста у Вијећу народа Федерације Босне и Херцеговине. Умјереним политичким партијама понуђено је партнерство за формирање нове Владе, али ПДП одлучује да остане у пакту са националистичким странкама, па СНСД прихвата улогу најјаче опозиционе партије, не само у Републици Српској, већ на простору цијеле Босне и Херцеговине.

2003.
Ову годину карактерише најтежа економска ситуација од престанка грађанског рата у Босни и Херцеговини. Криминализација друштва достиже врхунац, процес приватизације је дијелом блокиран, а дијелом посве подређен криминализованим или нетранспарентним процесима. Националистичке странке: СДС, СДА, ХДЗ, уз «демократски малтер» у виду ПДП и Странке за Босну и Херцеговину, власт држе само ради себе, без икаквих пројекција и визија развоја друштва. Међународне организације и представници, прије свега Канцеларија високог представника (ОХР), преузимају највећи број иницијатива у доношењу закона и других аката, у постављањима и смјењивањима званичника и контроли друштва по дубини. Незадовољство једних и апатија других грађана расту, што се манифестује у виду бројних штрајкова и протеста.
СНСД одржава свој Сабор у Бањалуци, девет мјесеци након парламентарних избора. Сабор бира реконструисано руководство странке, са предсједником Милорадом Додиком на челу. Сабор допуњава Статут и доноси двије резолуције, уз одлучну подршку умјереној социјалдемократској политици. Одлука, да се не прихвати коалирање са националним странкама, потврђује се у јавном мњењу, јер у свим истраживањима популарност СНСД, као најјаче опозиционе снаге, и даље расте и угрожава коалицију на власти. СНСД предводи нови блок умјерених политичких партија које формирају Партнерство за будућност, и припремају се за пријевремене изборе, као једини демократски начин изласка друштва из најтеже кризе.

2004.
Услијед лоших резултата власти у Републици Српској и Босни и Херцеговини, почетак 2004. године обиљежавају јавни протести грађана. На великим скуповима, у Бањалуци и Власеници, хиљаде окупљених грађана траже ванредне изборе и промјену власти. На овим скуповима учествују опозиционе политичке партије, представници невладиних организација, удружења грађана и синдиката. СНСД се јасно ставља на чело ових захтјева. У анкетама јавног мњења популарност СНСД значајно надмашује 30 % грађана Републике Српске, чиме се СНСД профилише, не само као најјача опозициона, већ као најјача политичка партија у Републици Српској. Власти предвођене СДС-ом и ПДП-ом не дозвољавају одржавање парламентарних избора, уз подршку дијела међународних фактора којима одговара слаба и међународно зависна власт.
СНСД развија и ојачава своју инфраструктуру широм Босне и Херцеговине, што резултира највећим бројем пријава за локалне изборе 02. октобра. СНСД се пријављује на изборе у 83 општине у Босни и Херцеговини, од чега 59 у Републици Српској, 23 у Федерацији Босне и Херцеговине и у Дистрикту Брчко. Кампања за изборе води се под слоганом „Добро за све“, јавни скупови одржавају се у августу и септембру, хиљаде активиста ангажују се на терену за остварење што бољег резултата.
С освојених око 125.000 гласова, СНСД је, по први пут, и званично најјача странка у Републици Српској, а друга по броју гласова у Босни и Херцеговини. Освојено је 17 мјеста начелника, од чега 15 у Републици Српској, а 2 у Федерацији Босне и Херцеговине. Број одборничких мјеста, у односу на претходне локалне изборе 2000. године, вишеструко је већи, а освојена су у свим кандидованим општинама у Републици, те у 9 општина Федерације. Након конституисања скупштина општина СНСД има и 22 предсједника општина, те већи број замјеника начелника и потпредсједника скупштина општина.
Крај године обиљежава оставка републичке Владе. Након неуспјешног двогодишњег мандата, Влада се повлачи, а политичке партије Републике Српске постижу Споразум о усаглашеном политичком дјеловању, с циљем дефинисања стратешког односа према уставном уређењу и предстојећим реформама: полиције и одбране. Прихваћени су, више година заступани ставови СНСД, о потреби демилитаризације и професионализације војске, у прелазном периоду.
С циљем припрема за наредне опште изборе, СНСД, у новембру усваја план „СНСД 2006. – како до побједе на општим изборима.“ План дефинише низ организационих, програмских, нормативних и других активности, које ће Савез предузети, с циљем потпуне побједе на наредним изборима.